Volela bih

Published on 21:05, 11/10,2018

Volela bih. 

Volela bih mnogo toga. 

Volela bih da imam volje. 

Volje za životom. Volje za pokretom. Volje za promenom. Samo da imam volje. Volje za sve što bih volela. Volje za sve koje volim. 

Volela bih da ustanem u rano jesenje jutro. Da izadjem na hladan i svež vazduh i da trčim. Dugo da trčim.

Volela bih da imam patike za trčanje. 

Volela bih da šetam svakog dana ili svakog drugog. 

Ali ne mrzovoljno da se izvlačim napolje iz kreveta već poletno. Entuzijastično. 

Volela bih da svi strahovi, stresovi i brige nestanu. 

Volela bih da odem pred zalazak sunca pored reke i preskačem vijaču. 

Volela bih da imam opremu za trening. 

Volela bih kada bih mogla da kupim sebi opremu za planinarenje. 

Volela bih da planinarim.

Volela bih kada bih mogla putovati. 

Putovati svakog meseca ili svakog drugog. Ili kada bih mogla sebi priuštiti mesec dana spojenog putovanja. Možda Maroko, Egipat, Tunis. 

Volela bih da vidim Nepal. 

Volela bih da vidim Indiju. 

Volela bih da živim na Istoku.

Volela bih da vidim što je više moguće mesta ove naše plave planete. 

Volela bih da letim avionom. 

Ništa me ne obraduje kao kad vidim avion u letu. 

Volela bih mnogo više da čitam. 

Volela bih da mogu da kupim svaku knjigu koju poželim. I tako napravim svoju malu biblioteku.

Volela bih kada bih bila komunikativna. Pričljiva. Možda čak i brbljiva. Samo ne ovako stidljiva, nesigurna i oronula.

Volela bih da slobodno prilazim ljudima i da slobodno razgovaram sa njima. 

Volela bih da se osećam slobodno i opušteno u svojoj koži.

Volela bih da volim sebe. 

Volela bih kada bih radila. 

Volela bih da zaradjujem za sebe. 

Samo ne znam još uvek šta bih tačno radila. 

Volela bih da moje srce mirno kuca. 

Da se ne uzbudjuje preterano. 

Volela bih da verujem. 

Da verujem životu. 

Da se ne plašim smrti. 

Već bih volela da živim. 

Kao smrt nikad neće doći.

Volela bih da mogu sebi da priuštim sve što poželim. 

Bar dva puta mesečno manikir i pedikir. Jednom mesečno odlazak kod frizera. Jednom ili dva puta mesečno da odem i kupujem sebi garderobu. Jakne, pantalone, haljine, cipele, čizme. Razne tretmane i masaže.

Volela bih kada bih mogla da kupujem drugima poklone. Često. Slobodno. Bez gledanja cena i preračunavanja. 

Volela bih kada bih mogla mami da kupim sve što zaslužuje. 

Novu obuću. 

Novu odeću. 

Nov telefon. Fiksni. Mobilni. 

Volela bih kada bih mogla da joj pomognem da renoviramo kuću. 

Volela bih da uvek imam dovoljno novca da je izvedem na večeru. 

Volela bih kada bih mogla da joj priuštim odlazak kod frizera bar jednom mesečno. 

Fizikalne terapije. 

Reiki tretman. 

Volela bih kada bih mogla da joj platim stomatologa. 

Volela bih kada bi Riki imao svoj krevet. Svoju pravu činiju za hranu i vodu. Volela bih kada bih mogla Rikija da vodim na tretmane. Na kupanje, šišanje, pedikir. 

Volela bih kada bih mogla da ljudima kupujem novogodišnje čokoladice, torte, kolače. 

Lampice. 

Mirišljave svece. 

Jelke. 

Šalove. 

Rukavice.

Sve ono što je u prazničnom duhu. Volela bih da mogu da priuštim to i sebi i ljudima oko sebe. 

Volela bih da mogu da poklanjam putovanja drugima. 

Volela bih da mogu sebi fotoaparat da kupim. 

Volela bih da naučim da fotografišem. 

Volela bih da budem slobodna i opuštena u ulozi modela. 

Volela bih da imam novu posteljinu. 

Toplo ćebe. 

Topli čaj.

Volela bih da uvek imam hranu na stolu. 

Volela bih da mogu uvek da jedem ono što mi se jede. 

Volela bih da nikad ne gladujem. 

Volela bih da mi uvek bude toplo.

Volela bih da niko nikada ne gladuje. 

Volela bih da se niko nikada ne smrzava.

Volela bih kada bi svi imali sasvim dovoljno bar za sve svoje osnovne potrebe. A i malo više od toga. 

Volela bih da mogu račune da plaćam na vreme.

Volela bih da vratim sve dugove.

Volela bih kada bih pronašla način da sve ovo ostvarim.

Volela bih. 

Svašta bih očigledno volela.

Ali ne znam kako. 

Ni odakle krenuti. 

Znam samo da bez volje ništa neću postići. 



Sama svoja podrška

Published on 17:23, 11/10,2018

Pre nedelju dana, baš na ovaj dan htela sam da odustanem od jednog projekta. U kom sam se nedavno upustila. 

Odlučila sam da razgovaram sa profesorom koji vodi projekat.

Taj razgovor je promenio moj mišljenje. Dobila sam potrebnu podršku i poverenje da će ipak na kraju sve biti dobro. Da cu pružajući svoj maksimum uspeti da savladam sve što je neophodno. Kako bih na kraju završenog projekta dobila sertifikat.

Nazvala sam je odmah posle tog završenog časa. Kao što to i obično činim. 

Ispričala sam joj sve. Rekla sam joj da mislim da ja nisam za to. Da nisam sposobna. Iako sam do nedavno mislila da je to moj smisao života.

Rekla mi je da ne odustajem. Da je dobro što sam razgovarala nasamo sa nekim ko vodi ceo program. Da je vredan svaki savet koji sam dobila. I da se ona sa svim tim slaže. Da ne vidi razlog da odustanem. Već da dam sve od sebe. Da istrajem do kraja. Da uzmem sertifikat. Pa šta bude posle - biće. Možda nešto - možda ništa. 

Ali da se ne opterećujem time unapred.

Bila sam joj zahvalna na svaku reč podrške. Bila sam zahvalna na tom nasem razgovoru.

Nedelju dana kasnije. Samo nedelju dana kasnije. Zovem je posle završene kritičke radionice. Kaže zaboravila je da imam danas kritičku radionicu. I to je ok. Ispricam joj sve što se dešavalo tokom radionice do najsitnijih detalja. Sva sam uzbudjena i srećna.

Koračam ulicom kao da letim. 

Izdržala sam stoički kritičku radionicu. Bravo za mene! 

Nije bilo previše negativnih komentara vezanih za moj rad. Osim jednog. Njega ćemk zanemariti sada. Ali ću svakako poraditi da to popravim. Sve ostalo bile su samo pohvale. 

Pričam joj o njima. 

A ona mi govori “Pa šta znam, ti ako vidiš da to ipak nije najbolje za tebe - odustani. Ne znači da svako može da se bavim tim poslom. Odustani. Pronaćićeš se već u nečemu drugom. Nema veze ni uložen novac, ni ništa drugo, ako to nije za tebe.”

Kao da nije ni slušala šta sam govorila pola sata i više. 

Ne verujem svojim ušima. 

Ne verujem šta upravo čujem. 

Ne verujem da to izgovara. 

Ne verujem da mi opet nije podrška. 

Ne verujem da ne može da me pohvali. 

Ne verujem da ne može jedno najobičnije “Bravo!” da mi kaže jednom u životu.

Nije ona kriva. 

Ja sam. 

Previše sam poletela i ponadala se. Posle prošle nedelje kada sam po prvi put slušala naizgled iskrenu podršku. Podršku za koju sam ceo život čeznula. 

Bila je tu bar na trenutak. 

I drago mi je zbog toga. 

A dalje..dalje kao i do sada. Sama.

Sama sebi najbolja i najveća podrška u svakom trenutku. 



Nase malo nekome znači mnogo

Published on 19:56, 11/07,2018

“Naše malo nekome znači mnogo.”

Milion puta sam čula ovu rečenicu. Razumela sam je. Shvatila njenu suštinu. Samo je nikad nisam istinski osetila. Sve do danas. 

Poslednjih dana se na velika vrata u moj život vratila depresivna faza.

Faza bezvoljnosti, preispitivanja, analiziranja, kritikovanja sebe, umanjivanja sopstvene vrednosti. Faza u kojoj se samo leži i nema se snage ni za šta. Ali bukvalno. Eventualno za jadikovanje i kukanje nad crnom sudbinom. 

Prošlo je pune dve godine od kad se nisam tako osećala. 

Počela sam da kopam po sebi, po sopstvenoj duši. 

Htela sam očajnički da saznam kako sam uspela opet sebe da dovedem do ovde. I to baš u trenutku kada sam mislila da je moj život krenuo napred na svim poljima i kada sam mislila da sam daleko od one osobe od pre par godina. 

I tragajući unatar sebe za odgovorima. Stalno bih dolazila do istog - daj svetu ono što imaš. Podeli sa drugima sebe i ono što nosiš u sebi. 

Doslovno sam ludela od tog odgovora.

Jer ja da imam bilo šta ne bih bila opet zalepljena za samo dno! 

Ja nemam pobogu čak ni volje za životom! Šta bih onda dodjavola mogla dati bilo kome?! 

Ljudi oko mene su isto govorili - daj svoju energiju, daj svoji ljubav, daj svoj osmeh, daj lepu reč, udeli kompliment. Ako nemaš ništa drugo. 

Ali nisam mogla nikome objasniti da ja ni to nemam. Nemam lepu reč, nemam ljubav u sebi, nemam iskren osmeh, nemam nikakvu energiju. 

Osim onu...crnu, tešku. Ali verujem da ta nikome nije neophodna. 

Jer ja da imam lepu reč - ne bih kritikovala sebe, već bih pohvalila sebe. Nemam ljubav u sebi - da je imam volela bih sebe ovakvu kakva jesam i ne bih se stidela sebe. 

Nemam osmeh - jer da ga imam, bila bih srećna. A kad bih bila srećna - imala bih i šta deliti sa ljudima oko sebe, sa celim svetom. 

Delila bih sreću i radost. 

O novcu neću ni govoriti. Poslednjih nedelju dana sam živela samo na pirinču i kuvanoj testenini bez ičega. 

Onda sam shvatila da neko ni tu testeninu ni pirinač nema. 

Onda sam shvatila dok sam se kupala posle dva dana koliki je blagoslov imati vodu. Sampon. Gel za tuširanje. Koliki je blagoslov biti sveže okupan, mirisati na čisto i imati šta obući. Obući čistu odeću. 

Onda sam pozvala mamu da mi pošalje odredjenu količinu novca, čisto da bih imala šta da jedem. 

Dok sam išla da kupim sebi hranu, naišla sam na jednu baku. Baku koja sedi na prohladnom jesenjem vetru u jednom uglu bulevara i prodaje cvece.

Predivne jesenje ruže.

Podsetila me je na moju baku. Na njene bukete cveća koje smo zajedno nekada pravile. 

Valjda sam zbog posebne povezanosti sa svojom bakom, jako slaba na sve bake ovog sveta. 

Srce mi se rastopi kad ih vidim.

Želela bih svakoj baki na ovom svetu da pomognem. Da im ulepšam trenutak. Dan. Godinu. Život. 

Želela bih kad bih mogla da im izbrišem sve muke, brige i tuge. Koje njihove oči ponosno nose. 

Želela bih da im olakšam starost. 

Sve ono što im život u starosti donosi. 

Želela bih mnogo toga, ali ne mogu ni sebi nekad pomoći. 

Danas sam zastala pored te bake i videla devojku koja kupuje bukete. Obradovala sam se tom prizoru. 

Devojka mi se ljubazno nasmejala i ja sam isto uzvratila. Pogledi su nam isto govorili. Razumele smo se.

Odlučila sam da kupim i ja nekoliko buketa i da ne uzmem sav kusur. Videla sam osmeh i nasmejane oči. 

I osetila veliku zahvalnost za nešto tako malo. 

I tada sam zaista shvatila. Osetila i osvestila. Celim svojim bićem. Šta zaista znači “naše malo nekome je mnogo”. 

Takodje sam shvatila da ja ipak imam šta da dam. 

Da imam dobru nameru. 

Da imam lepe želje. 

Da ipak imam lepe reči, kao što su “Hvala” “Izvolite” “Srećan rad". 

Da imam ljubazan osmeh. 

Da reči mogu ljubazno izgovoriti. 

Za sada je to dosta da ovaj dan bude bolji dan. Za sada je to dosta ka prvom mom koraku da ovaj svet bude bolje mesto. I da ja budem bolje. 

 

 

Delite sa drgima ono lepo što je u vama. Jer i kad sami u sebe sumnjate, život vam pokaže da grešite. Otkrije na čudan način najlepši deo vas.

 

Svako od nas nosi nešto lepo u sebi. Bio toga svestan ili ne.  


Sloboda Izbora

Published on 15:06, 11/05,2018

Ako već nužno bez svoje volje moramo negde da “pripadamo”, odredjenoj naciji, odredjenoj tradiciji, odredjenoj kulturi, odredjenoj veri.

Da li zaista moramo da se identifikujemo sa svim tim?

Moja Duša je prošla razna iskušenja. Neka najbolnija su se naravno odvijala u mom rodnom kraju. 

Nedavno sam u jednoj možemo reći konstruktivnoj raspravi, osvestila da o “svom” narodu, o “svojoj” državi govorim potpuno negativno. Jer ruku na srce, kao prvo ništa ja tu ne doživljavam “Svojim”. 

Rekoše mi da je autošovinista progovorio iz mene.  A naspram mene, ni manje ni više nego totalni patriota i nacionalista.

Uh. 

Bilo je tu raznih argumenata. 

Na kraju sam popustila i rekla da sve što sam iznela, svaka reč i misao bile su potpuno subjektivne. Što i jesu. Izgradjene na ličnim iskustvima. 

Kako su ta iskustva bila prilično negativna, ni moj zaključak nije mogao biti mnogo drugačiji.  

Nisam ni tokom tog razgovora, a ni sada ne mislim, da ova zemlja nema svoje lepote, prirodna bogatstva, dopadljivosti, bogatu istoriju, zanimljive tradicije manjih mesta, divne ljude i svašta nešto.

Samo sam u tom razgovoru htela da objasnim da ja ne želim da pripadam. Da ja imam pravo da nešto volim ili ne volim. Da ja imam slobodu Izbora. 

Ali rekli su mi da ja grešim. Da je svaki moj argument bio pogrešan. Svaki naredni sve pogrešniji. 

A ja bih rekla da neki ne mogu shvatiti i prihvatiti slobodu izbora. Velika je to odgovornost.

A ono što sam osećala nije bio prezir. Nije bila mržnja. Možda je bilo razočaranje. Tuga. Ali sa razumevanjem. Sa razumevanjem da su stvari takve kakve jesu i da sa mnom ne rezonuju. 

Moj argument je bio “meni to jednostavno ne prija”. I možda za mnoge i nije neki argument. Ali meni je najjači. Jer meni ne prija. Ne prija mi uvek narod u zemlji u kojoj trenutno živim i u kojoj sam rodjena. I to je tako. 

I imam apsolutno pravo na to. 

Ne osećam pripadnost bilo kojoj naciji, veri, tradiciji, kulturi. 

Tu sam. 

Živim. 

U Srbiji. 

Tu sam rodjena. 

Kažu da je to moja nacionalnost. 

I da tu pripadam. 

A ja to ne osećam. 

Moja Duša ne želi da pripada. 

Moja Duša želi slobodu koja ne zna za granice. 

Moja Duša može jedino da pripada plavoj planeti, zelenoj prirodi, beskraju i raju. 

Verujem. 

Verujem da nisam slučajno rodjena u ovoj državi. Medju ovim narodom. 

Verujem u sjaj i beskraj. 

Verujem podršku i dobrotu. 

Verujem raskoš i lepotu. 

Tu sam da sa Verom u Uzvišenu Inteligenciju koju nosim u sebi i Otvorenog Srca i Uma - upoznajem mnoge druge kulture i tradicije. 

Da im se divim. 

Da se u njih slobodno zaljubim. 

Da se možda u nekoj prepoznam. 

Da se nekoj možda nekad vratim.

Da u nekoj više puta svratim. 

Tu sam da imam potpuno slobodan Izbor i slobodnu Volju. 

Tu sam da slušajući svoj unutrašnji šapat idem ljudima svih boja, mestima, vodopadima, okeanima, rekama, planinama slobodno u zagrljaj. 

Tu sam da dopustim Intuiciji da me vodi. I da joj se u potpunosti prepustim. 

Tu sam da sama odlučim gde ću da boravim.

Čemu ću moje Srce dati. 

I kome ću moju Dušu Ogoliti. 

Jer  “Ti za Koren Nisi Stvoren, ceo  Svet ti je Otvoren.”  

Ni ja za koren nisam stvorena. I ceo svet mi je otvoren. 

Pa zašto bih se onda ograničavala i sputavala i stvarala sebi granice i raznorazne pripadnosti?!

Putuj Dušo moja svemu onome što iskusiti želiš.


Čestitamo

Published on 13:21, 11/05,2018

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.